U organizaciji Božidarac Online i edukacionog vodiča Srpski slikari, u petak 14. maja, održano je poslednje predavanje u okviru mini serijala ’’Srpski slikari XX veka''. Uz istoričarku umetnosti, Nataliju Bogdanović i nepresušan izvor informacija ovoga puta pričali smo o nadrealizmu, socijalnoj umetnosti i socijalističkom realizmu kao poslednjoj etapi u razvoju srpske moderne.
Ova poslednja etapa počinje sa reakcijom umetničkih krugova na činjenicu da je boja, odnosno kolorističko slikarstvo nešto na šta je stavljen čitav fokus. Reakcija na boju kao noseći likovni element umetnosti čitave opuse umetnika svelo je na tri žanra u slikarstvu: mrtvu prirodu, enterijer i pejzaž. Na to je slikar, istoričar umetnosti i likovni kritičar Pavle Vasić u jednoj kritici umetnosti tog doba napisao, ''Ako generacije budu vaspitavane u tom duhu, uskoro će doći vreme kada niko neće znati da naslika portret ili kompoziciju''. To usreređivanje na boju je zaista potisnulo druge likovne elemente na margine interesovanja kako slikara tako i onih koju su pisali likovnu teoriju, što je izazvalo reakcije među politički naprednim umetničkim krugovima koji su zastupali stav da umetnost mora da bude društveno aktivna i da mora da ima kritički odnos koji menja društvo umesto samo puke estetike. 
Takva društveno i politički angažovana umetnost pojavila se u tri vida: kao jedan vid nadrelizma, kao socijalna umetnost i kao socijalistički realizam. Među njima su postojale krupne i suštinske razlike ali povezuje ih jedna važna nit – sve tri imaju vrlo aktivan kritički odnos prema društvu.
Politika komunističke partije bila je izuzetno plodno tle da ovakva umetnost zaživi, ali je njen razvoj ograničila i usko normirala čuvenom krilaticom da umetnost mora biti “proleterska po sadržaju, a nacionalna po formi”. Pored toga, ta umetnost je morala biti razumljiva i pristupačna narodu, a ujedno i bliska tadašnjem životu. Likovni jezik je morao biti jasan, forme precizne i razumljive i kod posmatrača nisu smele izazivati dilemu i sumnje. Jasno je definisano ko je neprijatelj, a ko prijatelj. Prvi je morao biti precizno "kritički osvetljen", a drugi je morao zračiti heroizmom. Odstupanja i bilo kakve deformacije ovakvih načela bila su za svaku osudu i kritiku. Takav, zatvoren  i ostrašćen, socijalistički realizam bio je poslednja etapa u razvoju moderne u srpskoj sredini. Ipak, nije mogao dugo trajati, jer nije nastao iz unutrašnjih traganja umetnika, već naprotiv, okrenuo im je leđa i ograničio slobodu stvaranja.

Imali smo priliku i da čujemo razgovor/intervju predavača sa Ljubisavom Milunovićem, kao predstavnika magičnog realizma, koji je sa Natalijom pričao o ovoj temi. Takođe svi online posetioci imali su priliku da uživaju u sjajnim slikama umetnice Ane Golović koje se bave svim pitanjima današnjice. Pitanja straha, anksioznosti, izolacije, unutrašnjeg nemira što njene slike fantastično oslikavaju kroz krhke nage ženske figure ogoljene pred istinom i pred sobom, zaključila je Natalija. 

Uz mnoga pitanja i odgovore do iščekivanja sledećih tema - vidimo se online! 

O predavaču: 
Natalija Bogdanović je mlada istoričarka umetnosti. Diplomirala je 2020. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kod profesorke Olge Špehar, kod koje je trenutno i na master studijama iz oblasti arhitekture Antike. Tokom studija učestvovala je u nekoliko projekata na katedri za heritologiju, od kojih je jedan proglašen za pobednički i koji čeka realizaciju u vidu izložbe u muzeju u Šapcu. Bavi se pojmovima kulturnog nasleđa i ličnom baštinom. Više o ovom projektu možete pogledati na sajtu https://projekatseobe.wixsite.com/seobe Povremeno piše tekstove vezane za istorijske i umetniče zanimljivosti za sajt Istorijski zabavnik.

Podrška GO Vračar.