U okviru manifestacije Belgrade Photo Month (Beogradski mesec fotografije) u galeriji Božidarca u subotu 13. aprila u 17 časova otvoriće se izložba „Ja sam Rohindža“ fotografa Mohamad Rakibul Hasana. Izložba traje do 27. aprila.

Misija manifestacije „Beogradski mesec fotografije“ jeste da pojača vidljivost srpskih fotografa i uopšte fotografije u Beogradu, kao i da pokaže ostatku sveta šta se dešava u Beogradu, jednom od najuzbudljivijih gradova u Evropi. Da pokaže Srbiji šta se dešava u svetu kroz gostovanje fotografa iz drugih delova sveta, a sve to tokom trideset tri dana – od 29. marta do 30. aprila 2018. godine.
 

Više o izložbi:

Prema Deklaraciji Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima, „Svako ima pravo na život“. Rohindže su narod koji govori Indo-arijski jezikom, i već vekovima živi u državi Rakhine u Mijanmaru. Vlada Mijanmara ih nikada zvanično nije priznala kao manjinsku etničku grupu, sa ostalih osam nacionalnih autohtonih grupa, što - po mom mišljenju - predstavlja oštro kršenje ljudskih prava. Oni tu žive kao narod bez države, narod kome su uskraćena prava i koji je na stalnom udaru različitih vidova diskriminacije od strane ostalih pripadnika većinskih grupa i religija. Procenjuje se da je oko milion Rohindža izbeglica brodovima, pešice ili drugim prevoznim sredstvima ušlo u Bangladeš, dolazeći iz različitih delova Mijanmara, rizikujući sopstvene živote i svu svoju imovinu.
Humanost bi, bez obzira na sve, trebala biti na prvom mestu. Ne bismo trebali verovati u granice i podele između nacionalnosti ili rasa. Svi smo ljudska bića i svi smo na ovom svetu samo na kratko vreme. Uvek treba razmišljati šire i verovati u jednakost i pravdu za sve. Samo takva unutrašnja osećanja mogu da nas primoraju da postanemo dobra ljudska bića koja se brinu jedni za druge.

Ja sam Rohindža

Rohindže su manjinska muslimanska etnička grupa koja već vekovima živi u Mijanmaru. Međutim, usled rasizma i brojnih drugih društveno-političkih pitanja pokrenutih od strane većinske grupe u Mijanmaru, postali su žrtva samo-kategorizacije kao potomaka Bengali grupe, čija je poslednja migracija iz Mijanmara u Bangladeš otpočela u avgustu 2017[1]. Njihova vlastita država, koja im je uskratila etnička prava, ih ne ubraja među ostale 135 etničke grupe, jer ih Vlada Mijanmara smatra izbeglicama iz Bangladeša. Više od milion članova Rohindža zajednice je nekad živelo u Mijanmaru, i predstavljaju najprogonjeniji narod na svetu, dok ih je poslednji egzodus učinio još ranjivijim.

Kada je Bog ostane nem na rat ili genocid, ili kada se mi ljudi nađemo u strašnom stanju, tražimo pomoć; međutim, ne postoji niko ko bi nas mogao spasiti od humanosti koja je na izdisaju. Gotovo trideset dana sam pokrivao egzodus Rohindža izbeglica koji su bosonogi pešice prelazili stotine kilometara, držeći za ruke svojih najbližih, sa suzama u očima i strahom u srcima – da bi spasili gole živote. Mnoga deca su bila polu-naga; neki od njih nisu uspeli ni da se obuku ili je ono što su imali na sebi izgubilo svoju svrhu tokom tog dugog putovanja u potrazi za sigurnim mestom u Bangladešu. Video sam starca po imenu Ahmed koji je nosio svoju devedesetogodišnju majku, hodajući kilometrima po vrelom suncu, a koji je izgubio članove porodice tokom napada mijanmarske vojske. Reči ponekad nisu dovoljne da bi iskazale užas koji su ovi ljudi iskusili kroz neverovatno pustošenje nakon što je država proglasila rat kako bi se otarasila sopstvenog naroda, bez imalo saosećanja. Nakon Prvog i Drugog svetskog rata, mnogi Evropljani su odbacili veru u postojanje Boga; nikakva pobožnost, revnosnost ili ravnodušnost nisu mogli da umanje užase rata. U stvari, pre ili posle, svi moramo umreti; smrt je neizbežna i konačna destinacija svih živih bića. Ni Rohindže nisu izuzetak. Iako su muslimani, oni nisu teroristi, jer su oni uglavnom seljaci, ljudi jednostavnih života, koji jedino žele da nastave živeti u miru, uz poštovanje njihovog dostojanstva i identiteta. Svako ima pravo da živi, da praktikuje svoju veru i religiju. Budizam propoveda ‘Ahimsa’ (nepovređivanje) drugih ljudskih bića. Mijanmar je zemlja u kojoj su većina stanovnika budisti. Međutim, kako ih je ‘Himsa’ (povređivanje) navela da ubiju i siluju toliko mnogo Rohindžanaca kao pokušaj genocida i etničkog čišćenja je goreće pitanje. Razgovarao sam sa mnogo pripadnika Rohindža naroda, i svako od njih ima jednu ili više priča o izgubljenim članovima porodice, koje je silovala ili ubila mijanmarska vojska. Postoje izveštaji o velikom broju žena koje se drže u seksualnom ropstvu, a mnogi od njih se smatraju nestalima.

Nije uopšte bilo jednostavno za osveštenog fotografa da sluša priče i fotografiše, kako bi proizveo estetski najbolji umetnički komad. Pre je izgledalo kao dokumentovanje užasa istine. Više puta sam odlazio u lokalne bolnice da posetim žrtve koje su stigle u Bangladesh sa povredama koje im je nanela myanmarska vojska tokom njihovog bekstva. Dobitnica Nobelove nagrade za mir, Aung San Suu Kyi, možda nije ni pomislila da se pobuni protiv vojnih generala zbog materijalnog životnog zadovoljstva, ali velike mogućnosti su rezervisane za vlasnika i stvaraoca svega u ovom svetu i samog univerzuma, i On može da donese pravdu jednom i za svagda, pre nego što bude kasno za nedužna ljudska bića.

Autor Mohammad Rakibul Hasan
Prevod Mirjana Kosić