У оквиру манифестације Belgrade Photo Month (Београдски месец фотографије) у галерији Божидарца у суботу 13. априла у 17 часова отвориће се изложба „Ја сам Рохинџа“ фотографа Мохамад Ракибул Хасана. Изложба траје до 27. априла.

Мисија манифестације „Београдски месец фотографије“ јесте да појача видљивост српских фотографа и уопште фотографије у Београду, као и да покаже остатку света шта се дешава у Београду, једном од најузбудљивијих градова у Европи. Да покаже Србији шта се дешава у свету кроз гостовање фотографа из других делова света, а све то током тридесет три дана – од 29. марта до 30. априла 2018. године.
 

Више о изложби:

Према Декларацији Уједињених нација о људским правима, „Свако има право на живот“. Рохинџе су народ који говори Индо-аријски језиком, и већ вековима живи у држави Ракхине у Мијанмару. Влада Мијанмара их никада званично није признала као мањинску етничку групу, са осталих осам националних аутохтоних група, што - по мом мишљењу - представља оштро кршење људских права. Они ту живе као народ без државе, народ коме су ускраћена права и који је на сталном удару различитих видова дискриминације од стране осталих припадника већинских група и религија. Процењује се да је око милион Рохинџа избеглица бродовима, пешице или другим превозним средствима ушло у Бангладеш, долазећи из различитих делова Мијанмара, ризикујући сопствене животе и сву своју имовину.
Хуманост би, без обзира на све, требала бити на првом месту. Не бисмо требали веровати у границе и поделе између националности или раса. Сви смо људска бића и сви смо на овом свету само на кратко време. Увек треба размишљати шире и веровати у једнакост и правду за све. Само таква унутрашња осећања могу да нас приморају да постанемо добра људска бића која се брину једни за друге.

Ја сам Рохинџа

Рохинџе су мањинска муслиманска етничка група која већ вековима живи у Мијанмару. Међутим, услед расизма и бројних других друштвено-политичких питања покренутих од стране већинске групе у Мијанмару, постали су жртва само-категоризације као потомака Бенгали групе, чија је последња миграција из Мијанмара у Бангладеш отпочела у августу 2017[1]. Њихова властита држава, која им је ускратила етничка права, их не убраја међу остале 135 етничке групе, јер их Влада Мијанмара сматра избеглицама из Бангладеша. Више од милион чланова Рохинџа заједнице је некад живело у Мијанмару, и представљају најпрогоњенији народ на свету, док их је последњи егзодус учинио још рањивијим.

Када је Бог остане нем на рат или геноцид, или када се ми људи нађемо у страшном стању, тражимо помоћ; међутим, не постоји нико ко би нас могао спасити од хуманости која је на издисају. Готово тридесет дана сам покривао егзодус Рохинџа избеглица који су босоноги пешице прелазили стотине километара, држећи за руке својих најближих, са сузама у очима и страхом у срцима – да би спасили голе животе. Многа деца су била полу-нага; неки од њих нису успели ни да се обуку или је оно што су имали на себи изгубило своју сврху током тог дугог путовања у потрази за сигурним местом у Бангладешу. Видео сам старца по имену Ахмед који је носио своју деведесетогодишњу мајку, ходајући километрима по врелом сунцу, а који је изгубио чланове породице током напада мијанмарске војске. Речи понекад нису довољне да би исказале ужас који су ови људи искусили кроз невероватно пустошење након што је држава прогласила рат како би се отарасила сопственог народа, без имало саосећања. Након Првог и Другог светског рата, многи Европљани су одбацили веру у постојање Бога; никаква побожност, ревносност или равнодушност нису могли да умање ужасе рата. У ствари, пре или после, сви морамо умрети; смрт је неизбежна и коначна дестинација свих живих бића. Ни Рохинџе нису изузетак. Иако су муслимани, они нису терористи, јер су они углавном сељаци, људи једноставних живота, који једино желе да наставе живети у миру, уз поштовање њиховог достојанства и идентитета. Свако има право да живи, да практикује своју веру и религију. Будизам проповеда ‘Ахимса’ (неповређивање) других људских бића. Мијанмар је земља у којој су већина становника будисти. Међутим, како их је ‘Химса’ (повређивање) навела да убију и силују толико много Рохинџанаца као покушај геноцида и етничког чишћења је гореће питање. Разговарао сам са много припадника Рохинџа народа, и свако од њих има једну или више прича о изгубљеним члановима породице, које је силовала или убила мијанмарска војска. Постоје извештаји о великом броју жена које се држе у сексуалном ропству, а многи од њих се сматрају несталима.

Није уопште било једноставно за освештеног фотографа да слуша приче и фотографише, како би произвео естетски најбољи уметнички комад. Пре је изгледало као документовање ужаса истине. Више пута сам одлазио у локалне болнице да посетим жртве које су стигле у Бангладесх са повредама које им је нанела мyанмарска војска током њиховог бекства. Добитница Нобелове награде за мир, Аунг Сан Суу Кyи, можда није ни помислила да се побуни против војних генерала због материјалног животног задовољства, али велике могућности су резервисане за власника и ствараоца свега у овом свету и самог универзума, и Он може да донесе правду једном и за свагда, пре него што буде касно за недужна људска бића.

Аутор Мохаммад Ракибул Хасан
Превод Мирјана Косић