У организацији Božidarac Online и едукационог водича Српски сликари, у петак 14. маја, одржано је последње предавање у оквиру мини серијала ’’Српски сликари XX века''. Уз историчарку уметности, Наталију Богдановић и непресушан извор информација овога пута причали смо о надреализму, социјалној уметности и социјалистичком реализму као последњој етапи у развоју српске модерне.
Ова последња етапа почиње са реакцијом уметничких кругова на чињеницу да је боја, односно колористичко сликарство нешто на шта је стављен читав фокус. Реакција на боју као носећи ликовни елемент уметности читаве опусе уметника свело је на три жанра у сликарству: мртву природу, ентеријер и пејзаж. На то је сликар, историчар уметности и ликовни критичар Павле Васић у једној критици уметности тог доба написао, ''Ако генерације буду васпитаване у том духу, ускоро ће доћи време када нико неће знати да наслика портрет или композицију''. То усреређивање на боју је заиста потиснуло друге ликовне елементе на маргине интересовања како сликара тако и оних коју су писали ликовну теорију, што је изазвало реакције међу политички напредним уметничким круговима који су заступали став да уметност мора да буде друштвено активна и да мора да има критички однос који мења друштво уместо само пуке естетике. 
Таква друштвено и политички ангажована уметност појавила се у три вида: као један вид надрелизма, као социјална уметност и као социјалистички реализам. Међу њима су постојале крупне и суштинске разлике али повезује их једна важна нит – све три имају врло активан критички однос према друштву.
Политика комунистичке партије била је изузетно плодно тле да оваква уметност заживи, али је њен развој ограничила и уско нормирала чувеном крилатицом да уметност мора бити “пролетерска по садржају, а национална по форми”. Поред тога, та уметност је морала бити разумљива и приступачна народу, а уједно и блиска тадашњем животу. Ликовни језик је морао бити јасан, форме прецизне и разумљиве и код посматрача нису смеле изазивати дилему и сумње. Јасно је дефинисано ко је непријатељ, а ко пријатељ. Први је морао бити прецизно "критички осветљен", а други је морао зрачити хероизмом. Одступања и било какве деформације оваквих начела била су за сваку осуду и критику. Такав, затворен  и острашћен, социјалистички реализам био је последња етапа у развоју модерне у српској средини. Ипак, није могао дуго трајати, јер није настао из унутрашњих трагања уметника, већ напротив, окренуо им је леђа и ограничио слободу стварања.

Имали смо прилику и да чујемо разговор/интервју предавача са Љубисавом Милуновићем, као представника магичног реализма, који је са Наталијом причао о овој теми. Такође сви online посетиоци имали су прилику да уживају у сјајним сликама уметнице Ане Головић које се баве свим питањима данашњице. Питања страха, анксиозности, изолације, унутрашњег немира што њене слике фантастично осликавају кроз крхке наге женске фигуре огољене пред истином и пред собом, закључила је Наталија. 

Уз многа питања и одговоре до ишчекивања следећих тема - видимо се online! 

О предавачу: 
Наталија Богдановић је млада историчарка уметности. Дипломирала је 2020. године на Филозофском факултету у Београду, код професорке Олге Шпехар, код које је тренутно и на мастер студијама из области архитектуре Антике. Током студија учествовала је у неколико пројеката на катедри за херитологију, од којих је један проглашен за победнички и који чека реализацију у виду изложбе у музеју у Шапцу. Бави се појмовима културног наслеђа и личном баштином. Више о овом пројекту можете погледати на сајту https://projekatseobe.wixsite.com/seobe Повремено пише текстове везане за историјске и уметниче занимљивости за сајт Историјски забавник.

Подршка ГО Врачар.