На новом online предавању, у оквиру светског дана уметности, причали смо о уметности и цркви, а у фокусу су нам били Манастир Студеница и храм Светог Саве. Овог четвртка, 15. априла, Божидарац Online у сарадњи са xClass уз упоредан разговор историчара уметности проф др Оливера Томића и археолога Предрага Драгошана започели смо причу о ,,мајци свих манастира’’ - Студеници. Један је од најстаријих и највећих српских средњовековних манастира, а основао га је Стефан Немања крајем 12. века. Стефан Првовенчани се бринуо о Студеници. Тамо је Немања примио монашки постриг и име Симеон. Свети Симеон је умро у Хиландару 1199. Немањин трећи син Сава Немањић је, након што је помирио своју браћу Стефана и Вукана, пренео мошти Светог Симеона у Студеницу где су и дан данас. Под Савиним старатељством, Студеница је постала политички, културни и духовни центар средњовековне Србије. Уз остала своја дела, Сава је написао Студенички типик, у ком је задао устројење монашког живота у манастиру Студеница.Некада се у самом комплексу Манастира налазило 14 цркава и параклиса (мањих цркава), од којих су данас сачуване три, које су и богослужбено активне и три сачувана параклиса. Две цркве су сачуване у темељима а два параклиса су остала само мало сачувана јер су президана конацима. Време завршетка радова на Богородичиној цркви је 1209. година, о чему нам сведочи и ктиторски натпис у ободу куполе.

Манастирска црква грађена је као породична гробница, односно крипта. С десне стране, у наосу налази се гробница са моштима ктитора и родоначелника Немањића, Светог Симеона. Испред олтарске преграде, с десне стране, налази се кивот са моштима Светог Симона (Стефана Првовенчаног), а са леве почивају мошти Свете Анастасије, мајке Светог Саве. Од 1986. године Манастир Студеница је под заштитом UNESCO-a. 

Други део разговора односио се на храм Светог Саве и ово велелепно здање. Ропство српских земаља под Турцима трајало је пет векова. Славна држава Немањића престала је да постоји, али је Српска православна црква остала, са својом вечитом вером у Христа, са својим манастирима, фрескама, рукописима – са српским народом. Највећу увреду српском народу турски завојевачи су учинили 1594.године, када су тело Светог Саве, које је почивало у манастиру Милешеви (у који је пренесено 1237.године из Трнова у Бугарској где је умро 1235.годне), донели у Београд и спалили на Врачару. Три стотине година после овог гнусног чина, у Београду се 1895.године – тек неку деценију по дефинитивном ослобођењу од турске окупације – оснива Друштва за подизање храма Светог Саве на Врачару, са циљем да се храм подигне на месту на којем су спаљене његове мошти. Друштво су основали стотину најугледнијих грађана тадашњег Београда. 

Са северне стране Храма, налази се параклис посвећен београдским мученицима Ермилу и Стратонику, у коме се свакодневно врши вечерње богослужење, акатист Светом Сави и Света Литургија. Седам метара испод нивоа Храма Светог Саве, мермерним степеницама долази се до крипте у којој се довршава изградња цркве византијског стила, посвећене Светом Великомученику Кнезу Лазару и исто тако импозантне крипте.. 

Након тога уследила су питања заинтересованих гледалаца као и позива да нам се прдруже на наредним разговорима. 

Видимо се online!

Предавање се реализује у оквиру културно-едукативног програма Божидарца који се спроводи уз подршку градске општине Врачар. Садржај и ставови изнети током предавања искључива су одговорност предавача и ни под којим околностима не изражавају ставове установе нити градске општине Врачар.